а

12. – 13. март 2014.

У организацији Форума за етничке односе организовани су округли столови у Ковачици и Темерину, на тему „Унапређење мањинске политике у Србији – у корак са интеграцијом“. Након представљања Љубљанских смерница за интеграцију разноликих друштава, документа Високог комесара за националне мањине ОЕБС – а, разговарало се о учешћу националних мањина у јавном животу и о свим отвореним питањима и проблемима заштите и остваривања њихових признатих права у областима културне аутономије.

Уколико су познавање језика и делотворно учешће у свим сферама јавног живота основни постулати интеграције националних мањина и развоја демократског друштва, податак о томе да надлежни државни органи нису предузели ниједну меру ни 4 године након што је Заштитник грађана упутио мишљење и препоруке како би се унапредило стање у тим областима, указује да није могуће говорити о томе да у Србији постоји мањинска и интегративна политика, истакла је начелница Одељења за права националних мањина, представљајући праксу Заштитника грађана.

Заштитник грађана је 2010. године упутио Мишљење и превентивне препоруке Министарству просвете ради унапређења квалитета наставе српског језика, када се настава за припаднике националних мањина остварује на матерњем језику, као и наставе језика националне мањине са елементима културе, са циљем да ученици, припадници националних мањина по завршетку школовања имају активно знање српског језика, односно, да ученици српске националности имају активно знање језика националне мањине као језика друштвене средине.

У 2009. години Заштитник грађана је упутио препоруке органима државне управе да је потребно да се донесу одговарајућа нормативна решења која ће омогућити да се приликом запошљавања води рачуна о одговарајућој заступљености припадника националних мањина, како у државним органима и јавним службама, тако и у органима покрајинске и локалне самоуправе.

Мишљење у вези познавања језика Министарство није уважило, а до данас није обезбеђен законски основ вођења евиденције о националној припадности запослених (свакако поштујући право сваког да се не изјашњава о својој националној припадности) и у недостатку истог није могуће планирати мере и критеријуме и водити политику унапређења заступљености припадника националних мањина у јавној администрацији и свим сферама друштвеног живота.

Податак о броју упућених, као и неизвршених препорука Заштитника грађана, само у области заштите службене употребе мањинских језика и писама, а упућено је више од 10 препорука, указује да се у недостатку мањинске политике доносе закони са високим стандардима заштите који се не спроводе доследно, с обзиром да истовремено нису обезбеђене све потребне мере, капацитети и финансијска средства за њихову примену.